Sve je počelo od dve objave na Instagramu. Tačnije, od poslednjih objava brazilske glumice Alanis Guillen, čiji rad pratim. Prateći nju i brazilsku glumačku scenu, primetila sam nešto što me je navelo da razmišljam o društvu u kojem živim. U Brazilu su 17. oktobra glumci, muzičari i druge poznate ličnosti gotovo istovremeno počeli da objavljuju fotografije u zelenoj i žutoj boji brazilske zastave, uz prepoznatljiv znak slova L, u znak podrške Luizu Inasiju Luli da Silvi pred drugi krug predsedničkih izbora.

Među njima su bila brojna imena brazilske kulturne scene, ljudi koje poznajem iz filmova i serija, a čije objave sada imaju sasvim drugačiju težinu. Nisu samo pozirali pred kamerama, promovisali novi projekat ili delili trenutke iz privatnog života. Iskoristili su svoju popularnost da pošalju političku poruku. I to ne pojedinačno, svako za sebe, već u talasu koji se proširio društvenim mrežama.

Gledajući sve te objave, zapitala sam se: zašto tako nešto ne viđamo u Srbiji? Zašto nemamo sličan trenutak u kojem veliki broj glumaca, muzičara, sportista i drugih javnih ličnosti zajednički staje iza ideje da je ovoj zemlji potrebna ozbiljna promena?

Naravno da u Srbiji postoje umetnici koji podržavaju studente, kritikuju vlast i javno se zalažu za drugačije društvo. Ali zašto njihov glas tako često ostaje rasut, pojedinačan, dok se ogromna mašinerija vlasti svakodnevno koristi za promovisanje jedne političke opcije? Zašto je mnogo lakše zamisliti da će se javna ličnost oglasiti povodom neke serije, koncerta ili društvenog događaja nego da će se priključiti zajedničkoj akciji koja dovodi u pitanje sistem u kojem živimo?

Možda je problem u nama. Možda smo se toliko navikli na političku stvarnost u kojoj se napredovanje često vezuje za poznanstva, poslušnost i pripadnost pravoj stranci da smo počeli da je prihvatamo kao nepromenljivu. Možda je deo javne scene izgradio svoje poslovne i profesionalne interese u sistemu koji bi trebalo menjati, pa mu je mnogo jednostavnije da ćuti nego da rizikuje ono što je stekao. A možda je problem i u strahu, u društvu u kojem ljudi svakodnevno gledaju šta se događa onima koji se javno suprotstave vlasti.

U Srbiji politička lojalnost prečesto deluje kao prečica do posla, položaja i privilegija. Nepotizam, stranačko zapošljavanje, korupcija i zloupotreba javnih resursa nisu samo stavke iz izveštaja o stanju demokratije. To su pojave koje određuju kako ljudi žive, koliko veruju institucijama i da li smatraju da se trud, znanje i poštenje uopšte isplate. Kada se takav sistem održava dovoljno dugo, on počinje da oblikuje i ponašanje ljudi. Neki mu se prilagode, neki pokušavaju da izvuku korist, neki se povuku, a neki odluče da mu se suprotstave.

Zato me ne zanima da li će svaki glumac ili pevač objaviti fotografiju protiv Aleksandra Vučića. Zanima me zašto se u Srbiji politički angažman koji dovodi u pitanje postojeći poredak tako često doživljava kao rizik, dok se javna podrška vlasti predstavlja kao nešto sasvim normalno, gotovo očekivano. Ako živimo u demokratskom društvu, zašto bi bilo neobično da umetnici govore o korupciji, urušavanju institucija, nejednakosti ili budućnosti zemlje u kojoj žive?

Istog dana kada će Brazilci u drugom krugu predsedničkih izbora birati između Lule i Flavija Bolsonara, građani Srbije izlaze na vanredne parlamentarne izbore. Dva izborna procesa nisu ista, ali je zanimljivo što se u obe zemlje vodi borba oko toga kakvo društvo treba da bude i čije interese država treba da zastupa.

Kao levičarku, mene u Brazilu ne zanima samo to ko će pobediti. Zanima me šta ta politička borba predstavlja. Lula je političar čija se karijera vezuje za radnički pokret, socijalne programe i borbu protiv siromaštva i nejednakosti. Flavio Bolsonaro pripada desničarskom političkom pokretu koji naglašava konzervativne vrednosti, bezbednost i drugačiji pristup ekonomiji. Njihovi politički projekti odražavaju različite ideje o tome kakvu ulogu država treba da ima i kome njene politike treba prvenstveno da služe.

Nije mi cilj da idealizujem Lulu ili da tvrdim da je svaki levičarski projekat automatski pravedan. Ali mi je važno što se u Brazilu politička borba vodi i oko pitanja koja bi trebalo da budu u središtu svake ozbiljne rasprave o društvu: kako smanjiti nejednakost, kako zaštititi radnike, koliko treba ulagati u javno zdravstvo i obrazovanje i da li država postoji samo da bi održavala ekonomsku i političku moć privilegovanih ili i da bi štitila ljude koji nemaju moć.

Za mene levica nije samo protivljenje desnici, niti je dovoljno na društvenim mrežama se deklarisati kao levičar. Levica bi trebalo da podrazumeva borbu za sistem u kojem čovek ne zavisi od toga koga poznaje, kojoj stranci pripada ili kome duguje uslugu. Sistem u kojem posao dobija onaj ko zna da radi, u kojem se javni novac troši u interesu građana, u kojem lekar, nastavnik ili sudija mogu da rade svoj posao bez partijskog pritiska. Državu u kojoj se čovek oseća sigurno zato što zna da institucije funkcionišu, a ne zato što ima nekoga ko će ga zaštititi.

To je društvo za koje se zalažem. Ne želim samo smenu vlasti, već korenitu promenu sistema koji je omogućio da politička moć postane sredstvo za raspodelu privilegija. Ako se promene samo ljudi na vrhu, a ostanu isti mehanizmi kontrole, isti odnosi zavisnosti i ista pravila po kojima stranačka pripadnost otvara vrata koja su drugima zatvorena, onda nismo mnogo promenili.

Upravo zato mi je zanimljivo ono što se događa u Brazilu. Podrška javnih ličnosti Luli nije samo pitanje popularnosti jednog političara. Ona pokazuje da umetnici mogu da iskoriste svoj uticaj kako bi politički izbor približili ljudima koji inače možda ne bi pratili predizbornu kampanju. Njihova publika nije nužno sastavljena od politički aktivnih građana. To su ljudi koji ih prate zbog njihovih uloga, muzike ili javnog rada, ali koji će možda zastati kada vide da neko kome veruju smatra da su predstojeći izbori važni.

A onda pogledam Srbiju i vidim kako se na našim društvenim mrežama pojavljuje američka desničarska influenserka Valentina Gomez, koja poziva građane da glasaju za Vučića i studentski pokret predstavlja kao pretnju koja bi mogla da izazove haos u zemlji.

Ona dolazi iz druge zemlje, sa drugačijim političkim iskustvom, i obraća se građanima Srbije sa samouverenošću nekoga ko je došao da im objasni šta je najbolje za njih. Ne govori o razlozima zbog kojih su studenti izašli na ulice, o odgovornosti za tragediju u Novom Sadu, o korupciji, poverenju u institucije ili problemima izbornog procesa. Umesto toga, nudi jednostavnu sliku sveta: Vučić je izbor za stabilnost, a njegovi protivnici predstavljaju opasnost.

Takva poruka nije analiza Srbije. To je politička propaganda, zasnovana na strahu od promene.

Posebno je ironično što dolazi u trenutku kada vlast koja toliko govori o nacionalnom suverenitetu i mešanju stranaca u unutrašnje stvari Srbije ulaže značajna sredstva u lobiranje u Sjedinjenim Američkim Državama.

Dok se građanima Srbije svakodnevno govori o patriotizmu, nacionalnom interesu i opasnosti od stranog uticaja, vlast istovremeno ulaže novac u izgradnju političkih veza u Vašingtonu. A onda nam se preko društvenih mreža obraćaju američki influenseri i objašnjavaju zašto bi trebalo da podržimo istu tu vlast.

Očigledno je da međunarodni uticaj nije problem kada se koristi u korist režima. Problem postaje kada se građani sami organizuju, kada studenti postavljaju pitanja, kada novinari istražuju i kada se ljudi usude da zahtevaju odgovornost. Tada se odjednom pojavljuju priče o stranim plaćenicima, zaverenicima i neprijateljima države.

Zašto bi mišljenje američke influenserke trebalo da bude važnije od iskustva građana koji svakodnevno žive u Srbiji? Zašto se njena poruka predstavlja kao autoritativan sud o našoj političkoj stvarnosti, dok se ljudi koji traže odgovornost vlasti optužuju da rade protiv sopstvene zemlje? I zašto se patriotizam tako često koristi kao štit iza kojeg se skrivaju politički interesi?

Ne mislim da je problem u tome što se stranci interesuju za Srbiju. Međunarodna solidarnost može da bude važna, posebno kada je reč o borbi za demokratiju, ljudska prava i slobodu medija. Problem je kada se popularnost na društvenim mrežama koristi kao zamena za znanje, kada se politički protivnici unapred predstavljaju kao neprijatelji i kada se građanima poručuje da treba da se plaše promene umesto da razmišljaju o tome šta bi promena mogla da donese.

Desnica je odavno shvatila da se politička borba ne vodi samo u parlamentima i na stranačkim skupovima. Ona se vodi i na Instagramu, TikToku, Jutjubu, kroz poznata lica, viralne snimke i poruke koje se lako pamte i brzo šire. U Brazilu, u Srbiji i širom sveta društvene mreže postale su prostor u kojem se oblikuju politički stavovi i stvara slika o tome ko je navodno na strani običnih ljudi, a ko predstavlja pretnju.

Levica ne može da odgovori na to samo uverenjem da su njene ideje pravednije. Ako želi da menja društvo, mora da bude prisutna među ljudima, da govori razumljivim jezikom, da organizuje podršku i da pokaže kako se njene ideje pretvaraju u konkretne politike. Ne može se borba za pravedniji sistem svesti na povremene objave na društvenim mrežama, baš kao što se ne može očekivati da će nekoliko poznatih ličnosti promeniti političku stvarnost umesto građana.

Ipak, simbolika je važna. Kada veliki broj umetnika u kratkom vremenu javno podrži istu političku ideju, oni stvaraju osećaj da pojedinac nije sam, da postoje ljudi koji dele njegove vrednosti i da političko angažovanje nije nešto čega bi trebalo da se stidi. U društvu u kojem je vlast dominantna u javnom prostoru, takav osećaj može da bude dragocen.

Zato se vraćam na pitanje koje mi se nametnulo dok sam gledala objave brazilskih glumaca. Zašto je u Srbiji toliko teško zamisliti da se javne ličnosti okupe oko zahteva za pravednijim društvom? Da li smo prihvatili da je politika nešto što pripada isključivo strankama i političarima? Da li smo se navikli na to da se javni interes povlači pred privatnim i partijskim interesima? Ili smo, posmatrajući šta se događa ljudima koji kritikuju vlast, naučili da je ponekad najbezbednije ne reći ništa?

Možda je odgovor u svemu tome pomalo. Ali ćutanje nije samo pitanje ličnog izbora. Ono je i posledica društva u kojem se politička lojalnost nagrađuje, kritika kažnjava, a institucije prečesto ne pružaju zaštitu onima koji se suprotstavljaju moćnima. Kada takvi odnosi postanu svakodnevica, ljudi počinju da ih doživljavaju kao prirodan poredak stvari, umesto kao problem koji može i mora da se menja.

A kakvo društvo zapravo želimo da budemo?

Društvo u kojem posao dobija onaj ko je stručan, a ne onaj ko poznaje pravog čoveka? U kojem se do lekara, pravde i obrazovanja dolazi na osnovu potreba i prava, a ne novca, veza ili političke pripadnosti? U kojem javni novac služi građanima, a ne održavanju stranačke moći? U kojem niko ne mora da se učlani u partiju da bi dobio posao, da ćuti da bi ga zadržao ili da traži političku zaštitu kako bi ostvario ono što mu po zakonu pripada?

To nisu preterani zahtevi. To su osnovni uslovi normalnog, uređenog društva. Ipak, u Srbiji se prečesto predstavljaju kao nedostižan ideal, dok se od građana očekuje da budu zahvalni ako sistem povremeno funkcioniše onako kako bi trebalo da funkcioniše svakog dana.

Zato promena ne može da se svede na smenu jedne vlasti drugom. Ako ostanu isti mehanizmi političke kontrole, nepotizma i zloupotrebe javnih resursa, promeniće se samo ljudi koji od njih imaju korist. Suštinska promena podrazumeva institucije koje mogu da rade nezavisno od političkih centara moći, odgovornost za zloupotrebe, jednake mogućnosti i društvo u kojem se dostojanstven život ne dobija kao nagrada za poslušnost.

Upravo u tome vidim i smisao levice: ne samo u protivljenju desnici, već u borbi za društvo u kojem sigurnost, dostojanstvo i mogućnost da se napreduje ne zavise od porekla, bogatstva ili političkih veza. U kojem solidarnost nije slabost, a javne usluge nisu privilegija. U kojem država ne služi da bi štitila one koji već imaju moć, već da bi obezbedila da pravila važe za sve.

Možda su me zato toliko zainteresovale objave brazilske glumice koju pratim. Ne zato što će glumci spasiti demokratiju, već zato što njihov primer otvara pitanje koliko je važno da ljudi koji imaju javni uticaj ne posmatraju društvo kao nešto odvojeno od sopstvenog života. Politička odgovornost ne prestaje na vratima pozorišta, televizijskog studija ili filmskog seta, baš kao što ne prestaje ni kada se završi radno vreme bilo kog drugog građanina.

Naravno, nijedna objava na Instagramu neće sama promeniti sistem. Ali kada se ljudi organizuju, kada javno govore o problemima koje drugi pokušavaju da potisnu i kada odbiju da prihvate nepravdu kao normalnu, prostor za promenu postaje veći. To važi za Brazil, Srbiju i svako društvo u kojem se vodi borba oko toga kome država zaista pripada.

Zato je zanimljivo što se drugi krug predsedničkih izbora u Brazilu i parlamentarni izbori u Srbiji održavaju istog dana. Dva izborna procesa, dva različita politička konteksta, ali podsetnik na isto pitanje: da li politika postoji da bi održavala postojeće odnose moći ili da bi omogućila da se oni menjaju kada više ne služe građanima?

Odgovor se ne nalazi samo u izbornim programima i obećanjima kandidata. Nalazi se i u tome šta kao društvo smatramo prihvatljivim, na šta pristajemo i gde povlačimo granicu. Da li nam je normalno da se poslovi dobijaju preko stranačkih veza? Da li prihvatamo da odgovornost zavisi od položaja počinioca? Da li ćemo korupciju osuđivati samo kada je počine politički protivnici ili ćemo zahtevati da zakon važi za sve?

Možda je upravo to najvažnija razlika između društva koje se miri sa postojećim stanjem i društva koje pokušava da ga promeni. Ne u tome koliko glasno govori o demokratiji, već u tome da li je spremno da insistira na njenom stvarnom sadržaju.

Ne bi trebalo da nam bude potrebno da gledamo Brazil da bismo se setili da javne ličnosti mogu da govore o politici, da građani imaju pravo da traže drugačiju državu i da pravedniji sistem nije utopija. Ali ako su nas objave brazilskih glumaca navele da se zapitamo zašto kod nas takva podrška izostaje, onda vredi otići korak dalje i zapitati se šta nas sprečava da zamislimo i zahtevamo društvo u kojem se javni interes stavlja ispred partijskog.

Jer suština nije u tome da li će poznati objaviti fotografiju sa političkom porukom. Suština je u tome da li ćemo kao društvo prihvatiti da je normalno živeti bez poverenja u institucije, sa strahom od samovolje i u uverenju da se bez veza ništa ne može postići.

Pravedna država ne bi smela da bude san o nekom dalekom, idealnom društvu. Ona bi trebalo da bude minimum koji se podrazumeva. A promena počinje onda kada prestanemo da se pitamo da li je takva država moguća i počnemo da zahtevamo da postane stvarnost.