Dve godine tragedije, protesta, studenata na ulicama i građana koji su zbog neslaganja sa vlašću proglašavani izdajnicima, ustašama i neprijateljima države. Dve godine targetiranja, ponižavanja, medijskog linča i gaženja ljudskog dostojanstva. Dve godine u kojima je bilo sasvim dovoljno razloga da se svako ko ima minimum svesti i osećaja odgovornosti zapita u kakvom društvu živi.

A vi ste imali preča posla.

Pratili ste utakmice, raspravljali o rezultatima, navijali, komentarisali svakodnevne trivijalnosti. I, naravno, ponavljali “ma, svi su isti”. Dok su studenti protestovali, dok su ljudi tražili odgovornost za izgubljene živote, dok su televizije od građana pravile neprijatelje, a studentkinje izlagale javnom ponižavanju, vi ste čuvali svoj mir. Niste hteli da se zamerate, da zauzimate stranu, da kvarite sebi dan. Mogli ste da gledate, da znate i da nastavite dalje kao da se ništa ne događa.

Vaša apolitičnost bila je sasvim udobna. Nije zahtevala da rizikujete bilo šta, da preispitate sopstvenu ravnodušnost ili da se zapitate šta će ostati od društva u kojem živite. Bilo je dovoljno da imate posao, platu, svoje male rituale i uverenje da vas se sve to ne tiče.

A sada su prošli izbori i odjednom ste društveno osvešćeni. Sada imate potrebu da govorite o nepravdi, odgovornosti, stanju u državi i budućnosti društva. Sada vam je važno ono za šta dve godine niste nalazili vremena. Kao da su nepravda i ponižavanje građana bili prihvatljivi sve dok nije došao trenutak da se glasa.

A onda su prošli izbori. I odjednom, kao da se nešto promenilo. Ljudi koji su mesecima i godinama uspešno zaobilazili sve što se događalo oko njih počinju da dele emisije, gostovanja, izjave i analize. Odjednom ima mesta za društvene teme, za ozbiljne razgovore i za javno iskazivanje stava. I to je, naravno, dobro. Bolje ikad nego nikad. Ali teško je ne primetiti tajming. Teško je ne zapitati se gde je bila sva ta potreba da se nešto kaže onda kada su studenti bili na ulicama, kada su građani ponižavani, kada je bilo važno da se pokaže makar minimalna solidarnost.

Nije problem u tome što se neko danas oglašava. Problem je kada se ponaša kao da je društvenu svest upravo otkrio, a prethodne dve godine proveo u uverenju da je sve to neka tuđa stvar. Kao da je bilo sasvim u redu ćutati dok su drugi bili izloženi pritiscima, a onda, kada prođe izborni dan, početi da učestvuješ u razgovoru o društvu čiju si stvarnost sve vreme posmatrao.

Da se razumemo, niko nije dužan da bude aktivista, da ide na svaki protest ili da podržava određenu političku opciju. Ali postoji razlika između političkog neslaganja i potpunog odsustva odgovornosti. Između toga da ne znate za koga ćete da glasate i toga da vas ne zanima kada se gaze osnovna ljudska prava. Između sumnje u političare i ravnodušnosti prema društvu u kojem će naša deca odrastati.

Društvena svest nije objava koju podeliš kada prođe najteži deo. Solidarnost nije nešto što čuvaš za trenutak kada je bezbedno pokazati je. A građanska odgovornost ne počinje onda kada se završe izbori.

Ipak, nikada nije kasno da se čovek probudi, preispita sopstvenu ravnodušnost i odluči da više ne bude nemi posmatrač. Mnogo je važnije šta ćemo uraditi od ovog trenutka nego koliko smo puta do sada propustili da reagujemo. Ali za to je potrebno priznati da smo ćutali onda kada je trebalo govoriti.

Mnogo veći problem su oni koji i dalje ćute, okreću glavu i svojim prećutkivanjem nastavljaju da daju podršku onima čije je vreme, kako god da se na to gleda, prošlo u nedelju, 25. oktobra. Oni koji su i dalje spremni da opravdaju sve, prećute sve i navijaju za svoje, čak i kada je jasno koliko takvo navijanje košta čitavo društvo.

Jer nikada nije kasno da počnete da marite. Ali je krajnje vreme da prestanete da se pravite da vas se ništa ne tiče.